Samuraj u Zabeli

Šta je „starije“ u nečijem životu: slučajnost ili sudbina?! Odnosno komedijant slučaj – kako ga je nazvao Crnjanski – koji se poigrava ljudskim životima, ili kob sudbine – kako se narodski kaže – sa čijeg puta se ne može pobeći? Jer da sredinom osamdesetih godina prošloga veka jedna nestašna grupa adolescenata iz kraja „kod Juge“ nije obila Elanovu prodavnicu u Bloku 30, sve bi možda u njihovim životima pošlo drugačijim putem.

Sasvim je sigurno da bi jednoga od njih – onoga o kome najviše govori ova priča – kob sudbine ili komedijant slučaj odveli u neke druge lavirinte od ovih u kojima je danas zatočen. Možda bi u tom ishodu njegovo telo bilo slobodno – različito od ove sadašnje dimenzije u kojoj svi bezbrižno tonemo u simulakrum slobode – ali bi možda i tada njegov duh nosio teške okove poput Baš-Čelika.

A možda u toj drugoj i nevidljivoj dimenziji niko živi za njega ne bi znao da postoji sem nekolicine najbližih, jer bi živeo običan život u kućnoj radinosti, negde u trouglu između dosadnog posla, punog frižidera i praznog televizora. Njegova sudbina je danas svima poznata, ali se već dugo gubi i bledi pred našim očima poput ptice čiji let nestaje u beskrajnim plavim prostranstvima, i za čiji udaljeni treptaj krila nismo više sigurni da li smo ga videli ili smo ga samo zamislili.

Rađanje „Legije“

I onda, nakon što su ubrzo „provaljeni“ za provalnu krađu nekoliko perjanih jakni, ova grupa adolescenata je u strahu od milicije i strogih roditelja, ohrabrena avanturističkim duhom mladosti i natopljena pričama o ekipi starijih momaka iz njihovog kraja koji su se snašli u Londonu, odlučila da pobegne na Ostrvo. Tamo je jedan od njih dospeo na udar imigracione službe i ubrzo je ubačen u program deportacije za ondašnju „Titovu Jugoslaviju“, kroz proces koji se operativno sprovodio preko Pariza.

Sedeći i čekajući u nekoj sivoj francuskoj policijskoj stanici, video je ovaj stasiti novobeogradski momak na zidu jedan plakat. Nešto zbog blama da se vrati neslavno u svoj kraj „kod Juge“, nešto zbog straha od krutog oca, Titovog oficira Milana – koga su zbog izgleda i strogoće klinci u kraju prozvali Čaruga – koji ga je čekao po protokolu na beogradskom aerodromu, a ponajviše iz njemu samom nepoznatih razloga, podigao je prst prema plakatu i tako pokazao sopstvenu volju francuskom policajcu.

Ovaj gest je radikalno promenio njegov dotadašnji život i potopio sve nade njegove bogougodne majke Natalije, koja je njega i brata od malih nogu slala u muzičku školu „Stanković“ na časove klavira. Možda je tako propala jedna velika karijera pijaniste, ali je u isto vreme rođena jedna značajna karijera ratnika. Plakat na koji je pokazao ovaj golobradi i žestoki Novobeograđanin bio je poziv za Legiju stranaca, i on je uperio prst sopstvene sudbine prema sadržaju ovog plakata.

Simbolički, tada, u toj sivoj policijskoj pritvornoj čekaonici, tada je umro „Cema“ – žestoki klinac iz kraja „kod Juge“ koji je dobio nadimak po cementnim limenkama od kojih je pravio tegove – i simbolički je u istom mišićavom telu tada rođen žestoki ratnik, koji će kasnije dobiti nadimak Legija.

Sigurno bi sve bilo dijametralno suprotno u njegovom životu da nije podigao prst u pravcu plakata na zidu policijske stanice. I sigurno je da se mnogi događaji iz njegovog kasnijeg života ne bi dogodili, osim onog za koji ga u javnosti najviše optužuju. Paradoksalno, postojao ili ne postojao Legija, premijer Zoran Đinđić bi sigurno bio ubijen.

Od tada počinje jedna turbulentna vojnička karijera legionara Milorada Ulemeka u elitnom „Drugom padobranskom puku“, i od tada teče nekim neuhvatljivim i smrtonosnim brzacima njegov zagonetni život. Nakon pet godina koje je odslužio po prvom ugovoru u Legiji stranaca, potpisao je kao jedan od najboljih legionara novi petogodišnji aranžman kojim bi stekao pravo na penziju.

Rat na jugoslovenskom prostoru ga je omeo u ovom poslu, samovoljno je raskinuo ugovor i došao da kao dobrovoljac ratuje na srpskoj strani. Zapisaće ovaj ultimativni ratnik na jednom mestu u knjizi: „Bilo bi mi mnogo teško da sam kojim slučajem ostao u Legiji i tamo završio vojničku karijeru, dok se za to vreme mom narodu događalo sve ono što se događalo“.

Neobičan susret

Sve ostalo je široj javnosti manje-više poznato oko Milorada Ulemeka Legije, ili se bar nekritički stiče takav utisak. Sa sličnim ubeđenjima koja su se taložila u meni poput sitnog peska na dnu nekog rečnog korita, primio sam neobičan paket jednog letnjeg dana prošle godine. Pre toga, nisam imao mnogo veza sa Miloradom Ulemekom, ni kao Cemom, ni kao Legijom.

Ipak, vezivalo nas je par obostranih prijatelja, nekoliko zajedničkih poznanika, a ponajviše generacijski ambijent odrastanja na živopisnim beogradskim trotoarima osamdesetih godina prošloga veka. Pamtim kako sam sa jednom od tih obostranih prijatelja – sa kojim su uskoro vetrovi života spontano oduvali svaki međusobni kontakt – popio kafu pre tri decenije u jednom od poznatih beogradskih kafića.

Čitavoga života sam sedeo po kafićima i kafanama prestonice, i što sam stariji nekako mi se čini kao da je sve stalo u jedan jedini dan, kao da nikada nisam ni ustao sa iste kafanske stolice. Ali ovaj prepodnevni izlazak – koji se pretvorio u tipično beogradsko „blejanje“ – skladištim u zabačenom moždanom depou po dva utisnuta događaja.

Prvi, prilazeći kafiću čuo sam bukvalno samo na par sekundi kako muškarac, nešto stariji od mene, razgovora u telefonskoj kabini postavljenoj na zidu ispred same bašte kafića, i kako nekome rezignirano kaže: „Zbog tebe sam izgubio čitavo prepodne“. Sasvim sam siguran da mi se još tada prvi put u životu rodila podmukla misao o tome koliko sam samo ja nepovratno izgubio u životu sličnih prepodneva, dana, nedelja, meseci, godina i decenija…

Drugi događaj je vezan za neobičan susret koji sam imao toga dana. Usred „blejanja“ u bašti kafića na toplom i lenjom beogradskom suncu, prijatelj mi je najavio da očekuje dolazak njegovog ortaka iz kraja koji služi u Legiji stranaca. I tada sam prvi i jedini put u životu, na pola sata, video Milorada Ulemeka Legiju, koji je bez dozvole kopnenim putem prelazio granice tokom godišnjeg odmora u Legiji stranaca, za koji je bio dužan da ga provede isključivo na francuskom tlu.

Ipak, ni ovaj neobični susret sa koga mi se čini da sam zapamtio istetoviranu ružu na njegovom vratu, ni nekoliko zajedničkih drugara čiji kontakt sam usputno zagubio kroz život, ni varljiva generacijska solidarnost: ništa od toga nije u meni probudilo misao o nastanku ovih redova. Sve dok nisam prošlog leta primio neobičan paket, i u njemu knjigu autora Milorada Ulemeka Legije, neobičnog naslova Samuraj.

Dileme i komentari

Ne znam koji je bio motiv Legiji da baš meni pokloni njegovu noviju knjigu, napisanu naravno u zatvoru. U svakom slučaju sam knjigu pročitao i, posle izvesnih dilema, rešio da nešto napišem. Odmah na početku da razjasnim: knjiga literarno zaslužuje da se o njoj govori jer je Ulemek autor „ispisanog rukopisa“ koji već iza sebe ima oko 25 knjiga. Drugo, knjiga je u velikoj meri iskrena, i to u onim segmentima koliko je autoru dozvoljeno da bude iskren iza strogo nadziranih rešetaka, a ne onoliko koliko bi on lično želeo da bude iskren.

Sve što je Milorad Ulemek napisao – napisao je kao neslobodan čovek; verovatno da se sve što je pročitao – a pročitao je mnogo – odvijalo iza rešetaka. Zato je on stvaralac vrlo nekonvencionalne sudbine. Međutim, dileme koje sam imao nisu proizašle iz ove zanatske jednačine sa više nepoznatih, već iz nečega što bi mogli nazvati fenomen „učitane etike“.

Nisam imao nikakvu dilemu kada je u pitanju sadržaj Ulemekove knjige Samuraj, kako po pitanju literalnog nivoa, tako ni po pitanju moralnih stavova u samom delu. Upitnost je dolazila iz činjenice da je Milorad Ulemek pravosnažno optužen u Srbiji za više teških krivičnih dela, i to svako sa maksimalnom kaznom. Jedino u šta sam bio siguran jeste da u slučaju presude za ubistvo premijera Đinđića u najmanju ruku postoji radikalna nesrazmera između dela koje je počinio Ulemek i kazne koja mu je izrečena.

Na ovu temu su već izašle mnoge istraživačke studije, od kojih posebno treba istaći Treći metak, gde je kao koautor potpisan momak iz Legijinog komšiluka. Vrlo slično kao i slučaju atentata na predsednika SAD Džona Kenedija, zvanična verzija vređa inteligenciju prosečnog čoveka. Treći metak pokazuje marginalno ili nikakvo učešće Milorada Ulemeka u ovom ubistvu za koje je osuđen na maksimalnih 40 godina robije.

U javnosti, međutim, ne postoje slični dokazi koji bi opovrgli druga krivična dela za koje je Milorad Ulemek Legija osuđen: hladnokrvno ubistvo Ivana Stambolića i četvorostruko ubistvo u slučaju prozvanom „Ibarska magistrala“.

Takođe, pored ovih svirepih ubistava, postoji uverenje u našoj javnosti o Legiji kao kriminalcu proizašlo iz njegovog kontakta sa „Zemunskim klanom“, surovim kriminalnim udruženjem o kome niko u Srbiji, s razlogom, nema ništa pozitivno da kaže. O Legiji kao ratniku većina ima pozitivno mišljenje, posebno o njegovoj patriotskoj ulozi na jugoslovenskim ratištima. Ipak, ovaj kriminalni privezak poništava bilo koje poređenje Legije sa Apisom, iako postoje očigledne sličnosti po pitanju obaveštajne politike zapadnog faktora na ovom prostoru. Apis je pripadao onoj generaciji školovanih oficira kod koje je patriotska ideja negirala bilo koji oblik materijalnog sticanja (kada je nepravedno ubijen na lažiranom procesu utvrđeno je da nije posedovao ništa od lične imovine).

Legijina priučena ratnička generacija je prvo provučena kroz avnojevsko blato u kome se gušila svaka srpska nacionalna ideja. Čak i danas, posle desetine hiljada pročitanih strana, Ulemek sa nekim neobjašnjivim respektom u jednom kratkom pasažu piše o Savi Kovačeviću ili Žarku Zrenjaninu, žaleći naše današnje nepriznavanje njihove hrabrosti.

Kod Save Kovačevića je hrabrost nesporna, ali je i nesporna istorijska činjenica da je ovaj zlikovac pobio nekoliko desetina nevinih srpskih civila samo zato što su pravoslavci i monarhisti. Između ostalih, svirepo je ubio petoro Kovačevića iz sopstvene familije koji nisu želeli petokraku i koji nisu imali nikakve veze sa ratnim zbivanjima. U slučaju Žarka Zrenjanina nema čak ni hrabrosti: zbog njegove nesposobnosti i inhibicije pobijeno je bespotrebno nekoliko mladih komunističkih boraca.

Nakon toga je u životu Legijine generacije nastupio magnetizam prema zapadno-liberalnim vrednostima, u kojima nikakav čovekov umni ili fizički napor nema smisla ako nije u svrhu primitivnog materijalnog bogaćenja. Zato je poređenje između ova dva ratnika i oficira, Apisa i Legije, skoro nemoguće. Ali ipak postoje bar neke sličnosti.

Apisa i njegove tajne organizacije su se plašile zapadne obaveštajne službe, i uz pritisak na kralja Aleksandra uspele su da ga eliminišu. Na jednom mestu u knjizi, Legija će ponešto zapisati i o zvaničnoj organizaciji koju je predvodio, o „JSO:“

„Govorili su kako je vršen pritisak na njih („DOS“, prim. aut) jer nigde u Evropskoj uniji nije postojala takva formacija u okviru Službe. Objašnjavao sam im da oni lepo kažu tim svojim mentorima da kada nam bude ostalo da ispunimo još nekoliko uslova za ulazak u tu EU, neka jedan od tih uslova bude i JSO koja će, ako bude trebalo, biti rasformirana u roku od tri dana… Samo našom voljom, snagom i upornošću opstali smo do marta 2003. godine kada su nam konačno zabili kolac u srce, optuživši nas za sve i svašta, a pritom ne vodeći računa šta to sve znači za naš bezbednosni sistem… Tada je počeo definitivni raspad našeg sistema bezbednosti. Tada su mogli da krenu u obračun sa vojskom i da je svedu na lovačko društvo, uništavajući pri tom gomilu naoružanja i opreme.“

Danas je očigledno da postoji skrivena sličnost iza uklanjanja Apisa i Legije, odnosno da su u oba slučaja umešani nevidljivi obaveštajni prsti sa Zapada.

Legija i Arkan

Možda bi poređenje Legije sa Željkom Ražnatovićem Arkanom bilo prirodnije: odrasli su u istoj državi i u istom sistemu, obojica sinovi Titovih oficira, obojica deca ulice sa ogromnom hrabrošću, obojica su bili komandanti u istoj dobrovoljačkoj jedinici. Ali i ovde postoji ključna razlika. Legija nije bio kriminalac pre odlaska u Legiju stranaca, eventualno žestoki klinac iz kraja kome je obijanje Elanove radnje verovatno bilo prvo delo.

Arkan je pre odlaska u rat već imao ozbiljan kriminalni dosije u mnogim evropskim državama, pa i u Jugoslaviji. Arkan je dete visokog Titovog oficira sa mnogim bezbednosnim privilegijama, a Legijin otac je bio tek mali šraf u avnojevskoj mašineriji. Legija nije imao nikakvih veza sa obaveštajnom službom tokom svoje mladosti, a Arkan je rano počeo da radi za Saveznu službu Jugoslavije svuda po svetu. Ova služba je zaslužna za svirepa ubistva mnogih srpskih intelektualaca u emigraciji, čiji najveći „greh“ je što su bili srpski rodoljubi i pravoslavci. Zato je i na ovom terenu klizavo svako bliže poređenje.

Arkan je svakako bio kriminalac koji je od rane mladosti radio za državu, odnosno pripadao je onoj vrsti koju su neki beogradski mangupi cinično prozvali „kriminalac sa značkom“. Takođe, Arkan je tokom rata po mnogim tvrdnjama vršio pljačke tuđe imovine.

Sa ovim predubeđenjem koje se formiralo godinama kroz beogradske „urbane“ medije otišao sam jednom prilikom do Bijeljine, zbog istraživanja nekih komunističkih progona i zločina tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata. U razgovoru sa ideološkim istomišljenikom, odnosno osobom čija porodica je kao srpska i pravoslavna bila žrtva komunista samo zbog ove činjenice, saznao sam da njegovi srpski sugrađani duguju veliku zahvalnost Arkanu, zato što ih je u poslednjem ratu spasio od progona i pogroma sličnom onima koji su Srbi doživeli u Kravici.

Tada sam video koliko je višeslojna istina u ovakvim istorijskim gibanjima. Moj sagovornik iz Bijeljine je svakako imao isti otpor kao i ja prema komunističkim nasilnicima, kao i prezir prema nadmenim kriminalcima, ali je na sopstvenoj koži osetio strah od smrti, od koje ga je spasila Arkanova jedinica. Za njega i njegove zemljake je Arkan prvenstveno heroj, pa tek onda sve ostalo (ista analogija svakako važi i kod Hrvata ili Bošnjaka u sličnim situacijama).

Istu, beskrajnu zahvalnost Srbi iz Zvornika i okoline duguju Legiji, koji se niotkuda pojavio na početku rata u BiH i organizovao odbranu. Ovo se dogodilo neposredno nakon što je Ulemek dobrovoljno napustio Legiju stranaca i vratio se da bi se borio na strani srpskog naroda. Zato bih zamolio svakoga da, pre nego što kaže bilo šta loše o srpskim ratnicima iz 90-ih, malo zastane i dobro razmisli, kao i da pogleda na stvari sa distance.

Najlakše je prikloniti se građanističkom narativu po kome više nema heroja i po kome je urbani kukavičluk kategorija iznad ratnog junaštva. Po istom narativu koji je, na nesreću vladajući u srpskom javnom životu, uspostavio da ideal ne bude patriota koji brani svoju zemlju, već vazal koji je na bednoj apanaži zapadnih ambasada i korporacija (većina tzv. nevladinog sektora).

Sa pravom i ogorčenjem će se Legija pitati u knjizi: „Zašto jedan Goran Ostojić, legendarni Načelnik štaba 63. padobranske brigade, koji je junački poginuo na Kosovu ’98. godine, danas nema veličanstven spomenik u Nišu, ili zašto se neki veliki bulevar u tom gradu ne zove po njemu?“.

Takođe će se opravdano pitati „zbog čega jedan Srđan Petrović Serđo, kapetan srpske policije iz Peći, koji je ubijen u najstrašnijim okolnostima, dok je jurio da iz opkoljene Lođe kod Peći spasi nekoliko srpskih porodica, nema barem jednu uličicu u bilo kom gradu u Srbiji?“. Legija će u knjizi sa punim pravom zavapiti: „Ako u Srbiji mogu da budu podignuti spomenici Majklu Džeksonu, Brusu Liju, Staloneu, moglo bi i momcima iz JSO da se kaže  jedno – hvala“.

Zatvorski dani

Roman Samuraj je pisan u prvom licu i opisuje zatvorske dane njegovog junaka u KPZ „Zabela“, u posebnom odeljenju nazvanom u žargonu Alkatraz. Povremeno ovaj junak lamentira nad sopstvenom sudbinom, obzirom da je svestan realnosti kako će doživotno biti zatvoren u istoj ćeliji-samici (u robijaškom slengu nazvanoj Samuraj), povremeno se vraćajući na prošlost, kao u navedenim citatima u tekstu, a povremeno promišljajući nad nekim univerzalnim temama.

U kombinaciji ovih misli nastaju najbolje stranice ove literature kao neka vrsta romana toka ispovesti, toka svesti. Roman nastaje na situacionom iskustvu „od krvi i mesa“, u životnom prostoru glavnog junaka od nekoliko kvadratnih metara za kretanje, u zatvoru u kome nema nikakvih vizuelnih i govornih kontakata sa drugim zatvorenicima, u kome je zabranjen internet, i u kome su samo njemu zabranjeni seksualni kontakti prilikom poseta.

Zato glavni junak neprestano vodi „jungovske“ dijaloge sa samim sobom, neku vrstu unutrašnje borbe između sopstvene senke i persone („Gospodin“ i „Indijanac“), borbe koja ga povremeno plaši i onespokojava: „Uplašen si jer si polako počeo da shvataš da u toj ćeliji u kojoj sediš, imaš neprijatelja. Nisi sam… Tvoje misli su ti najveći neprijatelj.“

Veoma su retki slučajevi kada neko od zatvorenika koji su osuđeni na doživotnu robiju tokom svoga tamnovanja neprestano čita raznorazne knjige, a zatim kao literarno pismen čovek opiše svoja neposredna iskustva. Veoma je zanimljivo pročitati šta misli čovek koji zna da više nikada neće izaći iz zatvora, a pritom je načitan i književno pismen, ili o čemu razmišlja osoba koja treba da provede 40 godina sama sa sobom?

Na slučaju Milorada Ulemeka i njegovog ispovednog romana Samuraj odmah uočavamo uspostavljanje ravnoteže po proporciji „što manje materijalnog kretanja – to više duhovnih putovanja“. Glavni junak romana provodi život u unutrašnjem dijalogu sopstvene senke i persone, preko koga luta psihološkim bespućima sopstvene prošlosti. On se neprestano kreće kroz vrtloge sudbine, istražujući obale sopstvene savesti, plivajući maticama izgubljene slobode i gajeći plodove novootkrivenog smisla.

Ulemek piše: „Kriv sam. Kažem Gospodinu. On ćuti i gleda me. Kriv sam. Ponavljam. Ne zato što sam uradio ovo ili ono. To nema veze. Kriv sam zato što sam ispao indijanac. Na to on diže levu obrvu. Ćutimo i gledamo se nekoliko trenutaka. Kakav sad indijanac, kao da me pita. Pa tako lepo indijanac. Svi mi koji smo u zatvoru smo indijanci, bez obzira kakvo ime imali ili reputaciju sa sobom ovde doneli, na kraju kada popišeš sve ispadamo samo indijanci.“

Ovi delovi knjige u kojima neko ko je bio strah i trepet u gradu, od koga su mnogi zazirali i plašili ga se, priznaje da je na kraju ispao najveći gubitnik – proizvode kod čitaoca snažan utisak o autorovoj iskrenosti. Međutim, bar u ovoj knjizi – a kako čujem i u drugim delima – Milorad Ulemek skoro da ne govori ništa o njegovoj ulozi u atentatu na Zorana Đinđića, dok o ubistvima na Ibarskoj magistrali ili o ubistvu Ivana Stambolića ostaje u potpunosti nem.

Doduše, bar kada se radi o egzekuciji premijera Đinđića, postoje na par mesta naznake autora kojima on iznosi sopstvenu nevinost u ovom slučaju, kao na primer kada o prvom premijeru Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića kaže sledeće: „Onog sledećeg su nam ubili, i ja sam tu kao osuđen za to, iako niti sam luk jeo, niti mirisao, ali tako me zapalo.“ Ili: „Prvo su od mene napravili državnog neprijatelja broj jedan. Onda su jurili da me ubiju odmah po viđenju, i na kraju su me u veličanstvenoj cirkuskoj izvedbi osudili za nešto što nisam uradio.“ Verovatno da je ovaj narativ koji se na par mesta u knjizi alegorijski učitava brzinom munje tokom opisivanja nekog drugog sadržaja, nešto što je sistem mogao da podnese. Sve preko toga o ovoj temi – bilo bi nemoguće.

Peti oktobar

U romanu Samuraj nema rečenica koje detaljno govore o pravoj prirodi odnosa Legije sa Zemunskim klanom, iako se u udaljenim tragovima naslućuje postojanje nekih relacija (možda je više rečeno u drugim Ulemekovim knjigama). Šteta, jer je javnost svakako radoznala da pisac iskaže sopstveno viđenje ovih odnosa.

U srpskoj javnosti je ova veza predstavljena kao sudbinska i veoma prisna, i značajno je doprinela kriminalizaciji Ulemekovog lika. Posebno kada je utvrđeno da je neke istaknute pripadnike Zemunskog klana posle ubistva premijera Đinđića sakrivala u Hrvatskoj obaveštajna služba ove države i da im je izdavala regularne pasoše. Uostalom, na jednom mestu u knjizi Legija će zapisati: „Neke stvari je najbolje odneti u grob. Tako je jednostavnije.“

Međutim, o samim događanjima Petog oktobra i neposredno nakon toga, Legija je bio direktniji kada je zapisao: „Mogli smo mi onog dana da razjurimo svu tu rulju koja je mislila da je mnogo jaka zato što ih ima pola miliona, samo oni nisu shvatili da im je upravo ta brojnost bila najveća mana. To sam i rekao Đinđiću one noći kada smo se videli… Nije me baš najbolje skapirao dok mu nisam rekao da samo tri lava mogu da nateraju u beg krdo od deset hiljada bivola od kojih je svaki težak i po tonu… Posle nekoliko meseci kada smo se videli, rekao mi je da sam bio u pravu te noći, te da je malo razmišljao o onome što sam mu rekao i da je shvatio da je onolika masa ljudi bila nemoguća za kontrolu i da je panika bila najveći neprijatelj i najveća slabost toga dana“.

U reminiscenciji na te burne i sudbonosne sate petog oktobra 2000. godine, Legija će se setiti kako je od nekih funkcionera Službe dobio kritiku zašto nije intervenisao protiv demonstranata. O ovome će zapisati: „Tada sam rekao, a to mislim i dan danas, da ničija vlast nije vredna jedne kapi srpske krvi na ulicama Beograda. Beograd je moj grad, tu sam se rodio, za njega sam se borio svih ovih godina, i sigurno nisam hteo da budem taj koji će ga namazati krvlju, pogotovo ne zarad nekog političara, ma ko to bio.“

Ali u kasnijim promišljanjima o vazalnim plodovima Petog oktobra, Legija će pri kraju knjige donekle korigovati svoje stavove, jer će osetiti gorčinu koju svi mi aktivni učesnici te revolucije nosimo u srcu: „Tek sada možemo da vidimo koliko su nam štete donele snage koje su na prevaru u državnom udaru došle na vlast. Taj državni udar ja nisam sprečio, a možda nisam ni mogao, ali je barem trebalo da pokušam, pa šta košta nek košta.“

Zatvorska filosofija

Legija, paraleno sa ličnom prošlošću i sa istorijskim događajima u kojima je neposredno učestvovao, koje su obe bile poput crne rupe zgusnute ljudima i brzinom života, oslikava u knjizi sopstveno iskustvo usamljenosti i tišine u zatvoru. Ovo drugo poluvreme njegovog života dolazi kao radikalna suprotnost od prve polovine, neka vrsta pročišćujućeg sekularnog monaštva nastalog ne kao rezultat voljnog momenta, već prinude.

Lutanjem kroz sopstvene psihološke ambise on pokušava da stigne do smisla, do one prelomne tačke čovekovog postojanja kojoj streme sve religije. A pitanje smisla je neodvojivo od pitanja unutrašnje slobode, i na ovu temu doživotni zatvorenik Legija piše: „Zato često kažem kako sam ja ovde u zatvoru mnogo slobodniji od većine onih koji su napolju i koji misle da su slobodni, a u stvari nisu. Robovi su svakodnevne torture koju moraju da trpe i da se u tu istu torturu uklapaju ne bi li opstali u onome što rade, ma šta to bilo“.

Ali pre toga, pre bilo koje potrage za izgubljenim smislom, Legija je morao da upozna sva robijaška pravila i da dobro nauči zatvorsku filosofiju (uostalom, podnaslov njegovog romana je upravo „Zatvorska filosofija“). On piše: „Zato stalno pokušavam da se držim one osnovne zatvorske devize. Izbegavaj prošlost, ne razmišljaj o budućnosti i pokušavaj da se snađeš u sadašnjosti.“

Na drugom mestu u knjizi on će zapisati: „Lično ne razmišljam o budućnosti jer sam nju odavno preprodao ili prokockao, kako je kome draže, ali uvek se trudim da objasnim svojoj deci šta ih čeka tamo“. U nastavku ispovesti Legija se dotiče svođenja sopstvenog životnog računa kada govori o životnim šansama koje je upropastio: „A Bog mi je svedok da sam ih imao i više nego što ijedno ljudsko biće zaslužuje da ih dobije za vreme svoga bitisanja na ovoj planeti.“

Na nekim drugim mestima u knjizi glavni junak – odnosno Legija – promišljaće o sopstvenoj savesti: „Mnogi ljudi ni ne znaju da je najteža kazna – kazna sopstvene savesti“. Ovime će sebe upisati u životno-književnog junaka koji nosi duševno breme poput svih literalnih junaka stvorenih iz pera Dostojevskog, i po pravilu gonjenih avetima sopstvene savesti. I taj literarni junak koji je stvorio samog sebe iz sopstvenog tkiva, zapisaće sledeće o krivici: „Ja se ne stidim ničega iz moje ratne prošlosti, stidim se nekih pijanstava i postupaka kada sam pravio razna sranja i tako brukao i sebe i Službu i državu za koju sam radio, ali to je drugo. Za to treba ja lično da se izvinim, i to ću uraditi ako mi se ikada ukaže prilika“.

Kakva je bila sudbina prema Miloradu Ulemeku? Da li je on bio svoj čovek kada je na slobodi, gonjen unutrašnjim demonima, živeo brzinom komete i prosipao energiju munje? Ili je postao pravi čovek, paradoksalno kao i uvek kada se sa nekim poigrava komedijant slučaj, tek u zatvoru, kada je u sakrivenim riznicama duše opet pronašao sebe? I ko je, uostalom, Milorad Ulemek Legija? Gde bi se on prvenstveno upisao? U vojnike, u ratnike, u kriminalce, u ubice, u pesnike, u mangupe, u zatvorenike?

Sebe je Legija video kao vojnika kada je zapisao u knjizi: „Kada sam, ne tako davno, analizirao svoj život u ovoj tišini i nirvani i kada sam svodio račune sa samim sobom, preispitivao sam se i zbog čega sam izabrao vojnički poziv i na nekim marginama svih tih razmišljanja došao do zaključka da je to zbog toga jer sam smatrao to časnim pozivom“.

Neka mi Milorad Ulemek oprosti, ali autor ovih redova njega prvenstveno vidi kao dete beogradske ulice (možda bi uličar bio adekvatan termin, ali je vremenom ova odrednica dobila izmenjeno značenje). Dakle, bio Cema ili Legija, bio ratnik ili zatvorenik, on će prvo biti to dete (novo)beogradske ulice, pa te onda sve drugo. Dete koje je gutalo kroz život svu prašinu tih ulica, kome je odavno blato sa tih trotoara zagadilo krvotok, i kome je beogradska košava sušila usne dok je kao klinac maštao da živi neki tuđi život.

Ukrštanje sudbina

Još kao klinac sa novobeogradske ulice Legija je sa Ljubom i Šikijem, ekipom iz kraja, preskakao ogradu „SKC-a“ jer im je ulaz bio zabranjen. U reminiscenciji na ovaj period, u varljivom sećanju na „zlatne osamdesete“ i jednu potrošenu mladost, Legija opisuje kako se prvi put u životu sreo sa Margitom Stefanović Magi.

Nikada je u životu nije upoznao, ali mu je događaj koji se odigrao te večeri, kada je jedini put u životu video Magi, zauvek obeležio mladost. U bašti prepunog „SKC-a“ Magi se u jednom kratkom trenutku koji se prostire kroz čitav život, okrenula prema Cemi (Legiji), Šikiju i Ljubi i namignula im „zabacivši svoju dugu crnu kosu“. Mesecima su ovaj događaj prepričavali svima u kraju kod Juge, zaključujući da „ko iz kraja nije bio te večeri u SKC-u, bolje da se nije ni rodio“.

Nakon toga su se njihove sudbine ukrstile na mističan način još dva puta. Legija piše kako je mnogo godina kasnije, nakon što se demobilisao iz Legije stranaca, na poziv Ganeta „sa Voždovca“ i čuvenog glumca Bore Todorovića, svratio u dorćolski kafić „Regina“, koji je držao Vlada Petrović. Dok je Bora Todorović bio u toaletu, Gane mu je rekao kako je Bora očajan jer se njegov sin Srđan zvani Žika, takođe poznati glumac, smuvao sa Magi iz „EKV-a“.

Pošto je dugo bio odsutan iz zemlje, Legija je tek te večeri prvi put u životu saznao da je Magi bila ozbiljna narkomanka, što ga je duboko pogodilo („Ona je u mom sećanju ostala kao jedna od najboljih riba u Beogradu“). Kao neko ko je oduvek prezirao drogu, tek se posebno razočarao kada je saznao da omiljena pesma koju je često slušao u Legiji stranaca „Oči boje meda“ nije ljubavna stvar, već poezija u slavu heroina.

Treće ukrštanje njihovih sudbina je bilo na groblju, gde je Legija početkom ovog milenijuma otišao da poseti grob Ljube, njegovog najboljeg druga iz mladosti. Legija piše: „To je bilo početkom 2003. godine, kada sam već znao da mi se sprema kraj, kada je na mene počeo otvoren lov i kada nisam mislio da ću doživeti leto. Bio sam u fazi obilaska groblja i pozdravljanja sa svima onima koji su otišli pre mene.“

Tumarajući zamišljen između grobljanskih parcela na „Novom Bežanijskom groblju“ naleteo je sasvim nenadano na grobno mesto Margite Stefanović Magi. Načuo je da je nedugo pre toga umrla najlepša devojka koju pamti iz njegove burne mladosti, ali je tada shvatio da je živela samo 43 godine.

Devojka koja je samo jednom u životu na sekund videla Cemu, Šikija i Ljubu, i namignula im u bašti „SKC-a“, ne očekujući da će time simbolički obeležiti jedan romantičan period u njihovoj mladosti. Pored toga istog Ljube, najboljeg Ceminog druga iz mladosti, prerano poginulog u saobraćajnoj nesreći na Novom Beogradu, danas i za večnost počiva Magi. Život im je podario samo jedan zajednički sekund koji je za svu trojicu postao večnost, ali im je zato smrt ostavila na groblju beskonačnu blizinu.

Međutim, pre nego što je prerano otišla na večni počinak zbog posledica uživanja teških narkotika, Magi se vratila svom izvoru. Po svedočenju režisera Nebojše Radosavljevića Čupka, koji ju je nepunih godinu dana pred smrt sreo u dvorištu crkve „Pokrova Presvete Bogorodice“ u Kajmakčalanskoj ulici na Krstu, ova nekadašnja mistična lepotica sa „očima boje meda“ pevala je tada u crkvenom horu.

I nije samo Magi prerano otišla sa ovoga sveta u kome svi gostujemo, otišli su i mnogi koje Milorad Ulemek pominje: Dorćolac Vlada Petrović, Gane „sa Voždovca“, Šiki, Ljuba, kao i mnogi Legijini ratni drugovi za kojima on tuguje u knjizi. I nije slučajno što je autor Milorad Ulemek Legija odabrao kao uvodnu poruku svoje knjige Samuraj upravo reči Margite Stefanović Magi: „Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nigde nije bolje“.

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard