Može li BRIKS preživeti napad na Iran?

Na samitu BRIKS-a u Južnoj Africi leta 2023. godine, dotadašnje zemlje članice su odlučile da u zajednicu pozovu pet novih država. Među komentatorima je tada bilo mnogo skeptika. Neki su bili iznenađeni izborom kandidata, a kriterijumi su ostali nejasni. Drugi su se žalili da bi udvostručavanje veličine već heterogene unije rizikovalo da onemogući postizanje bilo kakvih budućih sporazuma. I, generalno, izbor ekstenzivnog puta (kvantitativni rast) umesto intenzivnog (produbljivanje interakcije) nije delovao nesporno.

Iran je postao jedna od najnovijih članica BRIKS-a. Iste godine, pridružio se Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS) zahvaljujući ukidanju (kako se ispostavilo, privremenom) međunarodnih sankcija.

Napad SAD i Izraela na Iran doveo je obe grupe u nezgodan položaj. Ignorisanje agresije protiv članice značilo bi da organizacija u stvari ne postoji. Pokazivanje solidarnosti i osuđivanje prekršilaca međunarodnog prava je rizično; niko ne želi direktan sukob sa Vašingtonom (a neki, poput Indije i posebno UAE, imaju sa njim blisko partnerstvo). Na kraju, ŠOS je izdao nejasno saopštenje (duboka zabrinutost i poziv na mir), dok je BRIKS ostao nem, koristeći svoj neformalni status.

Stav Indije, koja dugo održava produktivne odnose sa Izraelom, je predvidljiv, ali ekstremna uzdržanost Kine, glavnog ekonomskog klijenta Irana, mnoge je razočarala. Priča se da se BRIKS „isključio“ i da više nema smisla gubiti vreme i energiju na ovu strukturu. Da li je to istina?

Razočaranje BRIKS-om proizilazi iz preuveličanog tumačenja potencijala zajednice. Godine 2023. zaista je došlo do prekretnice. Umesto postepene transformacije u međunarodnu instituciju, izabrana je opcija širenja „prostora bez Zapada“. Ne „protiv“, već upravo „bez“. Istina je da je institucionalizacija BRIKS-a bila teško moguća čak i kao grupe „petorke“: njihovi interesi bili su previše različiti. A druga opcija, odnosno alternativa zapadnom centrizmu, čisto je potencijalna. S obzirom na kontinuiranu kontrolu Amerike nad globalnim finansijskim sistemom, ona ima dovoljno sredstava za suprotstavljanje bilo kakvim nezavisnim inicijativama.

Međutim, prerano je otpisivati BRIKS. Trampova administracija je odlučila da upotrebi ceo svoj arsenal kako bi preokrenula relativni pad uticaja SAD i Zapada na globalnoj sceni. To čini sa najvećom arogancijom i putem direktnog pritiska. Iranski rat predstavlja odbacivanje poslednjih ograničenja i oslanjanje na grubu silu, legitimisanu samim svojim postojanjem. Neposredni efekat je moguć – niko ne želi da bude izložen. Ali na duži rok, biće teško održati dobitke, jer se dešava značajna konceptualna promena.

U eri liberalne globalizacije, sistem pravila koji su uspostavile i održavale zapadne zemlje prihvatio je ostatak sveta uglavnom zbog njegove pogodnosti. Da, razvijeni svet je bio glavni korisnik, ali i drugi su imali koristi. Ovo je bila osnovna ideološka premisa koja je opravdavala hegemoniju: ona koristi svima, mada neravnomerno. I to je uglavnom bilo tačno. Sada je ovaj pristup napušten čak i na retoričkom nivou.

Trampovo ponašanje podseća na karikaturalnog zlikovca-kapitalistu iz sovjetske propagande: opljačkaćemo sve, i gotovo. I pokušajte da to izbegnete! Međutim, koliko god Sjedinjene Države bile moćne, neće moći da vladaju svetom unedogled.

Potreba za pronalaženjem zaobilaznih rešenja u globalnoj politici i ekonomiji, kako bi se postepeno stekla nezavisnost od raspoloženja Amerike, sada je očigledna svima. Još relativno nedavno, mnoge je u to trebalo ubeđivati.

Nema osnova očekivati da će BRIKS postati barijera pred američkim pritiskom. Ali ova grupa zemalja uključuje i one koje su, u principu, sposobne da utiču na formiranje globalnog poretka u narednim godinama. Američki pritisak (mimo izraelskog uticaja) više nije pokušaj da se održi prethodni svetski poredak, kao što je bio pod Bajdenom, već jednostavno želja da se upotrebi sila kako bi se što više potvrdile njegove prednosti. Trampov bes prema BRIKS-u (koji je izrazio u više navrata) odražava instinktivno prepoznavanje ove zajednice kao potencijalno značajne. Održavanje saveza – to je lekcija za sutra.

Autor je glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: globalaffairs.ru

Prevod: Želidrag Nikčević/Novi Standard