Rade Čubrilo, Đujićev direktni vojvoda: Giška je poginuo na moje oči, sve što pričaju je laž

Kao Đujićev povjerenik je došao u Krajinu da organizuje novu Dinarsku diviziju. Kao direktni učesnik pamti kako je otupljen borbeni duh Krajišnika, kako su lične sujete kumovali propasti RSK. Kritikuje JNA, komunističke oficire i Miloševića koji je šurovao sa Tuđmanom. I razbija “teorije zavjera” u koje su se kleli oni koji su bili miljama daleko od ratišta

Komandant teritorijalne odbrane opštine Medak jedan je od zaboravljenih junaka izgubljenog rata u Krajini, danas samo svjedok brojnih događaja od kojih su mnogi prešli u legendu. Zato su sa njegovim potpisom izašle knjige “Ovako je bilo” i “Uspon i pad Krajine”, kao kamenčići u mozaiku istorijskih događaja. I za Čubrila se pričalo svašta. Osim toga da je bio Đujićev vojvoda koji je poslat da organizuje novu Dinarsku diviziju, da je dio mafije, da radi za strane službe, da je bio u Legiji stranaca.

Šta je od toga istina?

– Kriminalom se nisam nikad bavio, to otpada. A ovo za legiju i službe, to jesam malo. Meni je glavni nadređeni bio Đujić. Nije me on poslao u Legiju, ali kad sam ušao u te poslove, bilo je logično da se guram đe mogu, da prikupljam informacije. Mi smo imali dobru službu obavještajnu, mislim na organizaciju srpskih četnika. Znali smo da ta događanja iz 88-89. su ukazivala da će doći do sukoba. Poklopili su se interesi raznih zemalja i faktora, da do toga dođe.

Vi ste bili Đujićev čovjek, koja je on lično odredio za “nasljednika” da povede narod u kraju u kojem je on to uradio pola vijeka ranije?

– Ja sam položio zakletvu i rekao da ću služiti cilju. To sam potvrdio na javnoj zakletvi pred 5000 ljudi na kninskom Kosovu 1993., tu sam primio barjak Dinarske divizije koji je donio Đujićev zamjenik Stevan Rađenović. Bio sam u timu koji je spremao Đujićev povratak, da dođe na Dinaru, ali bilo je teško, nikome nije odgovaralo da on dođe, za razliku od Hrvata koji su svoje iz inostranstva doveli i dali im funkcije. Nije bio problem da Đujić dođe u Knin, tu mu niko nije ništa mogao, ali je problem prolaska kroz Srbiju. Ideja je bila da dođe u Grčku, na Hilandar, a odatle da ga vozimo kroz Srbiju. Problem je bio doći do Drine. Razmišljali smo šta ćemo i kako, da li da krenemo u nekoliko auta, pa neka pucaju, nek nas poniju, nek i ta bruka bude. Ubiće dvojicu vladika, neke političare, žene. To je bilo najbliže, ali onda se desila porodična tragedija, njegova žena je doživjela moždani udar, to se odgađalo.

Đujić je poslao Šešelju pismo, da pronađe 12 ljudi koji bi mogli da budu vojvode, pokriju teritoriju, da organizuju ljude. I dao preporuke nekih ljudi, među njima i moje ime. A Šešelj je proglasio 22 vjvode, mnoge stranački. A moje ime na poslednjem mjestu.

Postoje brojne priče o tome ko je pravi vojvoda, kome je bilo namijenjeno da to postane?

– Ta priča o prenošenju nadležnosti je bila pripremljena, ne samo meni, već i Slavku Aleksiću. Govorilo se i o prenošenju novca, oni su imali veliku moć i kapital. Ipak, on nam je napravio neke papire, da možemo da radimo. I poslao ih je, ali to nije došlo do mene. Došlo je do Slavka jedan dio, da li je došlo sve, meni to nije objašnjeno. Tu je pomagao i vladika Atanasije, ali on je višom silom ispao iz igre zbog povrede. To su neki iskoristili, da zabašure, da ne stigne do mene to. Do mene je samo došla zastava. I 1000 maraka, da mi se nađe.

A ispalo je da je Šešelj proglašen vojvodom, pa vas je proglasio vojvodom?

– On je napisao tu gramatu, koju ja imam. Zadatak je bio da Šešelj nakon određenih instrukcija i pomoći obnovi četništvo u Krajini, Dinarsku diviziju, a on je u otišao u Beograd, i pravio Srpski četnički pokret i SRS. Onda je od Đujića dobio pismo da pronađe 12 ljudi koji bi mogli da budu vojvode, pokriju teritoriju, da organizuju ljude. I bilo je tu 7-8 imena, među njima i moje, koje je Đujić napisao. Šešelj je uvažio te preporuke, ali je umjesto 12 proglasio 22 vojvoda. I taj spisak postoji, prvi na spisku je Slavko Aleksić, a poslednji sam ja. Ne znam što je to tako, to je on radio, ja taj spisak imam, piše pojedinačno zašto je ko postao vojvoda. Za mene konkretno piše da sam bio dobar vojnik, dobar organizator i komandant, sve se nabraja. Za druge se navode njihove vrline, ali se navodi i da je to bilo po partijskoj liniji. Pravilo o dodjeli zvanja kaže precizno, da neko mora da organizuje jedinice, njima komanduje i učestvuje u ratu, i da pokaže ličnu sposobnost i hrabrost. Tako piše, i ako se toga držimo, po mom sudu, desetak ljudi zaslužuje tu titulu.

Dođem u Srb, pitam neke gdje je predsjednik Martić, kažu ide iz Pađana. I ja tu sjednem, otkočim pušku, i kažem u sebi, nećeš Martiću živ proći Srb, ja ću ti presuditi. Ubio bi ga tad, da je naišao, a on je helikopterom pobjegao u Banjaluku

A Šešelj se najviše borio na televiziji?

– Dobro, on nije bio učesnik ratnih operacija, on je bio organizator. Imao je organizaciju, nekih 5000 ljudi, to su njegovi dobrovoljci, dolazili su u Krajinu, Dalmaciju, oko Vukovara i Okučana ih je bilo najviše. Neosporno je da su se ti ljudi borili, i po tom osnovu on je ispunio taj kriterijum, a onaj drugi oko ličnog učešća, to je diskutabilno. On je išao po principu, veća riba jede manju. Kad je Đujićeva delegacija došla iz Amerike 1993. ta zastava je predata nikom drugom do meni. Kasnije su se svi pozivali na njega i trčali da se slikaju, jer je to ipak iz Đujićevih ruku, nije sa pijace. On je to odlučio da meni preda, zašto, ne bih da pričam, on sad nije živ. I ta delegacija je otišla u Beograd, pričala sa Šešeljem, on im je objašnjavao da oni ne razumiju politički momenat, da on dalekovido gleda, da postoji proces. On je tad imao veliku partiju, političku moć, organizaciju od nekoliko hiljada dobrovoljaca, i on zaključuje, što da slušam Đujića kad je moja organizacija veća, ja ću njih usisati polako.

Jeste li se pokajali što ste se vratili iz inostranstva da ratujete za Krajinu?

– Kad su me zvali u Krajinu, ja sam imao ponude da idem da radim u Kanadu i Madagaskar. Mogao sam otići i živjeti gospodski. Za mene je bio prioritet da se pokaže nešto na terenu od one priče, od onih pjesama i Srbovanja, što smo se po inostranstvu tukli u junačke prsi, pozivali na ovog i onog. Bilo nas je koji smo došli da pomažu otadžbinu, ratovali smo, završili smo kako smo završili, ali nije mi žao, sve bi isto opet. Iako sam prošao kroz pakao, imao sam nogo problema, ne od ustaša, nego od komunista, od hapšenja, atentata.

Bio sam u timu koji je spremao Đujićev povratak. Ideja je bila da dođe u Grčku, na Hilandar, a odatle da ga vozimo kroz Srbiju. Problem je bio doći do Drine. Razmišljali smo da li da krenemo u nekoliko auta, pa neka pucaju, nek nas pobiju, nek i ta bruka bude.

Kad su htjeli da vas ubiju?

– Krenuli su sa idejom da formiraju šestu ličku diviziju. I dođu kod mene, ti treba da se priključiš, jer moja jedinica je bila najbolja, 600 boraca, 32 vozila, 9 tenkova, ambulanta, priručna bolnica, sve profesionalno organizovano. To je njima trebalo, a ja sam rekao ne dolazi u obzir, kakva šesta lička, pa vi ste ocrnili srpstvo đe ste stigli, pobili ljude po Srbiji. I tu, hoćeš, nećeš, krenemo ja i vozač za Korenicu, ja tu kažem ti idi za Medak, a ja ću doći, bilo mi nešto sumnjivo. Kad je stigao na pločanski klanac u šumu, rafal po zadnjem dijelu auta, gdje su mislili da sam ja. Vozaču srećom nije ništa bilo. Znao sam da je organizator pukovnik Rade Orlić. A glavni je bio pukovnik Vuk Dmitrović, on je bio izaslanik iz Beograda, oni su me pratili i posle toga.

Stalne su priče o unutrašnjim rivalstvima i netrpeljivostima na terenu. Oficiri JNA kažu da sve što je urađeno vojno u Krajini, uradili su oni?

– JNA je učestvovala u zauzimanju Drniša, najviše artiljerijom. Glinu je oslobodio Kapetan Dragan, a komandant garnizona Boro Grujić je pobjegao, napustio garnizon. Kijevo je osvojio najviše Martić i njegova milicija. Mićo Atlija je skinuo onu tablu, postaja Kijevo. Mladić se tu slikao, i pustio 24 Hrvata koju su bili zarobljeni. To je bilo nerazumno, samo su im uzeli oružje. Njegov dolazak u Knin pamtim po tome što je prvo otišao u radio Knin i zabranio četničke pjesme. To je prvo, nije otišao da obiđe vojsku. Kad smo imali sastanak kod njega u Kninu, u septembru 1991. on je stavio svoju kapu, sa petokrakom ovolikom, a ja svoju sa kokardom. Tu smo se upoznali, piće, i kaže on, evo mi smo ovde istom poslom, a nosimo različite značke. Ja kažem, jeste pukovniče, ja nosim srpski grb, a ne znam šta vi nosite, srpski nije, to je sigurno. I onda je prekinuo, nemojmo o tome, jer mu nije išlo u prilog. Pa smo pričali o neko akciji koja je trebalo da uslijedi. Moj utisak da je on teški komunista i Jugosloven. On je kasnije promijenio priču, ali to je naknadna pamet. I uzeo je šapku vojvoda srpskih, ali nikad nije nosio kokardu, već trobojku.

Od obavještajaca iz vana dobio sam informaciju da će Krajinu napasti. Kad sam otišao kod Martića, dočekao me je kao da sam došao da kupim paradajz, pusti šta trabunjaju. I onda dođe Oluja, i on kaže ja nisam znao. Pa ja sam ti rekao, lično.

Kakva je bila Arkanova uloga u Krajini?

– Arkan je došao 1992. posle jednog okršaja na Velebitu kad je poginulo 24 naša borca. On je došao kao pomoć, pošto smo bili ugroženi. Oni su znali mahom po gradu da ratuju, a Velebit je surov, imali su nekoliko poginulih, vidjeli da nije to to, otišli u Obrovac, pa u Benkovac. Tu su postavili neka mitraljeska gnijezda, a Benkovac naš! Pa je tu došlo do gungule, digla se frka, pa su se povukli. Oni su tu uzeli što su mogli, nije puno ni bilo. U Gračacu su pokupili vinjak iz hotela, to su odnijeli. Nisu imali šta ni odnijeti. Ali drnišku pršutanu su opljačkali JNA, oni su odnijeli pršut odatle.

Šta je razlog da se sve u RSK sruši za par dana, ispostavilo se da nije imao ko da brani tu teritoriju?

– Ljudi su gubili moral, otupljen je vremenom, šikanirani… Kod Hrvata je bilo obrnuto, oni su od ničega stvarali državu i vojsku. Kad god ih pritisnemo, oni preko Miloševića traže primirje. Kad sam ja pritisnuo Gospić, Tuđman zove Miloševića, a mene onda iz Knina, da se zaustavi napad. Ja kažem u redu, i pravim se lud. Kad su shvatili da neću da izvršim to Miloševićevo naređenje, nisu mi dostavili gorivo i municiju kad mi je nestalo. Tako mi je rekao pozadinac, rekli su mi da ti ne dam, da bi stao. Zaustavili su me na taj način. A ja sam spasio vojno skladište u Svetom Roku, da ga na početku ne zauzmu Hrvati, a u njemu je bilo opreme, to je bilo najveće skladište u petoj vojnoj oblasti. I bez obzira na to, kad mi je trebalo doturiti kamion municije da uđemo u Gospić, i onda nema do Karlovca zaustavljanja, nema. I onda, zaustavite tog ludaka, ne dajte mu municiju i gorivo.

Na Gospiću je poginuo Giška?

– To je bilo par dana kasnije, kad smo opet probali. Tad, taj prvi put, tad je otupljena naša oštrica. Priča se svašta, a ja sam tu bio, prisutan. Mi smo išli da zauzmemo centar Gospića, da dođemo do mosta. Učestvovalo je 400 ljudi, uključujući gardiste, i dva tri tenka JNA. Giška je krenuo da pretrči desnom stranom preko raskrsnice, i tu ga je pogodio metak, sa ustaške strane, od mosta. Ko je pucao, ja to ne znam, ali je metak došao sa njihove strane. Kasnije sam čuo priča milion, ubili ga ovako, u čelo, u leđa, to sve pričaju oni koji nikad tu nisi bili. Mi koji smo bili, znaju da je ovako bilo. Dvadesetak nas je to vidjelo. Poslije toga je među dobrovoljcima došlo do rasula, neki su se vratili u Srbiju. Kasnije je drugu grupu dovodio Zvonko Osmajlić, 76 njih, tako da je na mom terenu bilo 204 gardista, slovom i brojem. Da se ne priča, bilo ovoliko, onoliko, ja sam ih postrojavao, bilo ih je toliko.

Ko su bili ti ljudi?

– Neki su bili kriminalci, neki su došli čista srca, a neki po stranačkom zadatku Vukovom, da uzmu oružje i vrate se u Srbiju sa njim. Jedna grupa je krenula posle Giškine pogibije, tridesetak njih, otišli u Medak da se odmore, a onda došao autobus da ih vozi za Beograd. Nisu znali da ja kontrolišem put, pa su ih čekali u Petrovcu i razoružali ih. Predsjednik Bosanskog Petrovca me zove, šta da radi, 50 pušaka, mitraljezi, municija, bombe… Rekoh, ostavite sebi, trebaće vam. A ko zna šta su ovi htjeli u Srbiji sa oružjem, ja ne znam.

Jeste li vjerovali da se RSK može održati, za mnoge se kaže da su samo čekali da sve propadne?

– Ja sam bio zaluđen, mislio da ćemo opstati, sve do Bljeska. Tad sam shvatio da je to izdaja. Otišao sam u Gradišku, i tu sam uhapšen, vojska Mladićeva. Niko tamo ne pomaže. Preuzeo me je načelnik Ključa, otišli smo tamo, popili piće, i kaže šibaj za Knin. Tamo sam od obavještajaca iz vana dobio informaciju da će Krajinu napasti, pripreme su u toku. Poslije toga ja kod Martića, situacija je ozbiljna, ne pitaj me ko mi je rekao, ozbiljan čovjek kaže da nas napadaju, daj da se spremamo. On me dočekao, kao da sam došao da kupim paradajza kilo. Pusti šta trabunjaju. Eto, takav je bio odnos, on sluša šta mu kaže Beograd, šta kaže KOS, DB. I onda dođe Oluja, i on kaže ja nisam znao. Pa ja sam ti rekao, lično.

Gdje vas je zatekla Oluja?

– Bio sam pod Velebitom. Mi smo tamo postavljali minska polja, popravljali neke bunkere. Jeste sve loše, ali hajde da se borimo. Imao sam informaciju da ćemo biti napadnuti, pa smo se spremali, nevezano za ove iz Knina, jer sam znao da ako njima kažem, od toga neće biti ništa, kao ni ranije. Ustaše su to znale, i oni nisu nas napali. Napad je bio preko Velebita, prema Gračacu i Lovincu, iza baze UNPRROFOR u Svetom Roku. Tu su sa njima sastajali, planirali, vozali, snimali. Unprofor je išao slobodno po linijama, sve su to prenosili Hrvatima, znali su gdje imamo topove, mitraljeze, a gdje nema. I tako su nam prišli sa leđa.

Mladićevog prvog dolaska u Knin se sjećam po tome što je otišao u radio i zabranio četničke pjesme. To je prvo, nije otišao da obiđe vojsku. Kad smo se sastali, kaže on, kako to da imamo različite značke na kapi. Rekoh, ja imam srpsku, a ta vaša ne znam čija je. Odmah je preŠao na drugu temu.

Da li je postojala izlazna taktika, šta u takvom slučaju?

– Dogovor je bio da sakupimo djecu i žene, da se vode do Ploče kod Udbine, pa da tu vidimo šta dalje. Kad sam došao tamo, nema nikoga, sve je prazno. Nema nikog ni u Udbini, nema ni u Gračacu, sve je svanulo. Šta ću, krenem za Knin, fićom. Dođem do raskrsnice u Sučevićima, a iz Knina idu u obe trake tri četiri kolone auta, koliko može stati. Jave mi da su mi žena i djeca u koloni, idu iz Knina, u redu, živi su. Dođem odatle u Srb, stanem u kafani, nailaze Ležajić i Atlagić, iz skupštine Krajine. Oni kažu kakva je stvar, i ja ih pitam đe vam je predsjednik Martić, valjda negdje u Pađanima. Babić je već ranije pobjegao u Beograd. I ja tu sjednem, otkočim pušku, i kažem u sebi, nećeš Martiću živ proći Srb, ja ću ti presuditi. Pa nek bude i moj i tvoj kraj, jer ovo je katastrofa. Međutim, on je otišao helikopterom u Banjaluku, povukli su oružje i avione iz Udbine, tenkove i sve u Bosnu. Da nas dodatno oslabe, da ne možemo napraviti ni odbranu na Srpskom klancu. To je pogodan položaj, bilo je u tom momentu dosta vojske, sjatili su se iz Dalmacije, Like. Ali dok smo se mi dogovarali, ustaše su već od Udbine došle u Lapac, nama iza leđa. I tu se nije moglo održati.

Braća su nam pljačkala pomoć iz Amerike, Milošević se Babićem I Martićem igrao kao lutkama

Đujić je slao puno para. Ne samo pare, već opremu. Meni su poslali vreće za spavanje, a to su uzeli na aerodromu Surčin, došlo nekoliko hiljada, a došlo do nas 10, da vidimo kako izgledaju. Slali su pet poljskih bolnica, pokradeno usput. Materijal bolnički je stajao u Solunu, mislim da su plaćali penale jer stoje tu. Pa je poslato nešto za Božić u par navrata, da se podijeli po sto maraka. To je sitno bilo. Babić je dobio dosta para, ali on nije znao tim raspolagati, jednostavno on je bio čovjek neupotrebljiv. On i Martić su napravili problem Srbima svojim rivalstvom. Oni su bili kao one lutke na konac, Milošević malo igra sa ovim, pa sa onim. Obojica su vjerovali Miloševiću i Jugoslaviji. Ja sam predlagao da pravimo ozbiljniju vojsku, da napadnemo, da izađemo na morsku obalu, Babić kaže ne, ima JNA, oni će riješiti. Kasnije smo mi napravili Vojsku Krajine u oktobru 92., a na komandna mjesta su nam uvalili sve oficiri JNA, a oni su naravno radili po nalogu iz Beograda, da se to polako sve slabi, rastura, rasipa, da se ostvari dogovor između Miloševića i Tuđmana. Ja mislim da su se oni dogovorili ranije, ali nisu mogli reći, ajte se vi Srbi preselite u Srbiju. Zato je trebalo napraviti haos, raspad, pa da se ljudi pokrenu.

Izvor: Thesignal.ba